Зима је покрила снегом
долине и поља равна,
и тамне високе горе.
Вихори снежног праха
по пустом вију се пољу,
и цела природа ћути,
и листак последњи вене
од зимског студеног даха.

Весело пуцкара пламен
у скромној избици нашој,
и мачак на банку дрема.
Кроз таму вечери бледе
дугачке и светле сенке
по зиду чудно се вију,
а око огњишта сниског
озебла дечица седе.

Деда узео лулу
и с пажњом о длан је бије,
па испод појаса вади
листове дувана сува,
и кад их изгњави добро,
он онда напуни лулу,
и мирно пушећи слуша
ветрину што пољем дува.

По кад што зашкрипе селом
волујска дрвена кола,
и гавран над њиме гакне.
Затим се разговор чује.
То се комшија Панта,
сигурно из горе враћа,
па журно испреже стоку
и чељад по кући псује.

Војислав Илић